Linkedin Twitter Instagram Facebook YOUTUBE

Prolaps rektuma označava protruziju rektuma čitavim obimom i debljinom kroz anus i takođe je nazvan prolapsom "prvog stepena", "potpunim prolapsom ili prokcidencijom. Unutrašnji prolaps se javlja kada dođe do intususcepcije zida rektuma, ali ne i do protruzije, verovatno se tačnije opisuje kao unutrašnja intususcepcija. Mukozni prolaps je protruzija delimične debljine, često povezana sa hemoroidalnom bolešću i obično se leči zavijanjem ili hemoroidektomijom.

Kod odraslih, ovo stanje je daleko češće među ženama, sa žensko-muškim odnosom 6:1. Prolaps ima sve veću prevalencu sa starošću kod žena i dostiže vrhunac u sedmoj deceniji života. Kod muškaraca, prevalenca nije vezana za starost. Simptomi uključuju tenezam, osećaj tkiva koje viri iz anusa koji može i ne mora spontano oslabiti, i osećaj nepotpunog pražnjenja. Pojava i curenje mukoznog sekreta može da prati protruziju. Pacijenti se takođe prezentiraju sa nebrojenim funkcionalnim smetnjama, od inkontinencije i dijareje do konstipacije i izlazne opstrukcije.


Temeljna preoperativna evaluacija, uključujući testove pasaže kroz kolon, anorektalnu manometriju, testove terminalne motorne latence stidnog nerva, elektromiografiju i kinedefekografiju, može biti korisna. Kolon treba evaluirati kolonoskopijom ili barijumskom klizmom sa vazdušnim kontrastom, da bi se isključile neoplazme ili divertikularna bolest. Kardiopulmonarni status bi trebalo temeljno evaluirati zbog toga što udružene bolesti mogu da utiču na izbor hirurške procedure.


Primarno lečenje prolapsa rektuma je hirurško i opisano je više od 100 različitih procedura za lečenje ovog stanja. Operacije se mogu kategorisati kao abdominalne ili perinealne. Abdominalne operacije preduzimaju tri glavna pristupa:

(a) redukcija perinealne hernije i zatvaranje slepog okrajka (rekonstrukcija po Moskovicu);

(b) fiksacija rektuma, bilo prostetičkom petljom (rektopeksija po Ripštajnu i Velsu) ili rektopeksijom šavom; ili

(c) resekcija redundantnog sigmoidnog kolona.

U nekim slučajevima, resekcija se kombinuje sa fiksacijom rektuma (resekciona rektopeksija). Abdominalna rektopeksija sa ili bez resekcije se takođe sve više izvodi laparoskopski. Perinealni pristupi su usredsređeni na zatezanje anusa raznim protetičkim materijalima, nabiranjem sluzokože rektuma u vidu grebena (procedura po Delormu) ili reseciranjem prolabiranog creva preko perineuma (perinealna rektosigmoidektomija ili procedura po Altemajeru).


Pošto se prolaps rektuma javlja najčešće kod starijih žena, izbor operacije delimično zavisi od pacijentovog sveukupnog medicinskog stanja. Abdominalna rektopeksija (sa ili bez sigmoidne resekcije) nudi najtrajniju rekonstrukciju, gde se rekurencija javlja kod manje od 10% pacijenata. Perinealna rektosigmoidektomija izbegava abdominalnu operaciju i može biti pogodnija kod pacijenata visokog rizika, ali je povezana sa višom stopom rekurencije. Nabiranje sluzokože rektuma je efektno kod pacijenata sa ograničenim prolapsom. Procedure analnog serklaža su uopšteno napuštene.